Monah - odlomak iz knjige

Monah
(prvi deo Sage Venosti)

---

---

Nenad Radoji
Monah
Prvo izdanje
2012.

---

Nenad Radoji
MONAH

Copyright (c) Nenad Radoji 2012.

Sva prava zadrana ukljuujui pravo na reprodukciju
u bilo kom obliku celosti ili delimino.

---

Svim onim voljenim malim ljudima koji ine velike stvari
u svom ivotu."

---

Monah Neboja - Nenad orevi

---

I POGLAVLJE
TAJNA NOI


Mrani noni pokriva bee ve uveliko prekrio visoke planine
i uzane puteve jedne daleke, daleke zemlje. Poslednje mlitave
kapi hladne kie lenjo su klizile sa mranih oblaka okovanog
neba otro presecajui uspavani vazduh do svog poslednjeg
odredita - zemlje prekrivene velom tame. Bee ta daleka
zemlja blatnjava i mrana, ba kao i ta no. Kia je padala dugi
niz dana i inilo se kao da nikada nee stati; ali eto, napokon je
stala. U daljini, na putu pod jednim velikim zailjenim bregom,
koji je u tim krajevima zemlje stojao od davnina i bee poznat
po svojim maginim svojstvima, iao je nepoznati jaha
prekriven svojom mokrom kapuljaom.
Narod iz okolnih sela esto je govorio da je taj breg uklet, jer
su tu u skoro negde daleko zaboravljenoj davnini spaljivane
strane vetice i karakondule, i one mone, ali i one lane; i
krue prie da i dan danas, kada vetica u tim krajevima uopte
vie nije ni bilo, putnici koji krenu tim putem, nikada se ne
vrate. Bilo je i onih koji su govorili da za to nisu krive vetice,
niti izgubljene due kao i karakondule, ve taj sam putnik koji
je tuda proao nastavljajui ka svom cilju i u potpunosti
nemajui nameru da se vrati u ta bedna, sujeverna, i nebesima
zaboravljena sela. Avaj, ti koji su tako govorili, bili ljudi ili
neki drugi itelji tih predela, kao vilenjaci ili davno
zaboravljeni patuljci, prolazili su slino kao i te vetice. Njihov

---

prah bi se spojio sa boanskim plesom nadolazeih krila blagog
povetarca posle bliskog susreta sa gramzivim jezikom plamena
goree lomae.
Narod je priao svata putajui svojoj izludeloj mati na
volju, ali tim putem pod bregom, stalno su prolazili putnici.
Behu to uvek vesela lica, vedrog pogleda i nasmejanih brkova;
bilo da su putnici namernici ili obini banditi i olo, koji je opet
tuda esto hodio harajui tim bogatim" predelima. Ovaj
putnik, meutim, nije imao niti brkove, niti veselo lice. Bio je
mraan, obavijen velom tame koji je pokrivao zemlju, sakriven
ispod dugakog crnog plata i nakvaene kapuljae. Bez
problema, ili kakvih spodoba i demonskih prikaza pobijenih
vetica i mrtvih karakondula, putnik je proao krivudavim
putem i pribliio se kiom isprebijanim kamenim zidinama
velelepnog grada.
Zaista bee to velelepni grad. Guste i zbijene ulice behu iste
kao devojaka suza; visoki picasti krovovi godinama starih
drvenih kua davali su tom gradu nekakav magian izgled, a
tvrava, koja je stojala nemo na samom kraju grada sa istone
strane, podseala je na velike kraljevske dvorove sa visokim
kulama u kojima se kriju prelepe plavokose princeze i strani i
surovi zmajevi, kao to nam govore pria o Starim Danima.
Putnik i njegov umorni konj zaustavie se ispred ogromnih
zidina. Ugledavi ga, dva straara koja behu na strai kod
kapije te hladne noi paljivo mu prioe drei uznemirene
prste na balacima svojih maeva koji su lenjo visili sa
njihovih oputenih konih kaieva.

Ko ide?", uzviknu jedan od straara, mrav i mlad.

ovek.", odgovori putnik i dalje sakriven ispod svog
plata.

---

Ti si neki aljivdija?", istupi drugi straar, momak
toliko debeo da ne bi mogao proi kroz vrata osrednje irine,
Skloni tu kapuljau sa glave kada pria sa nama! Zar te vreli
prut u majinim rukama nije nauio utivom ponaanju?!"

Putnik podie ruke i lagano povue lanenu kapuljau
otkrivajui svoje izborano lice. Bilo je to lice mravih obraza i
ne tako skoro obrijano. Ispod tankih i crnih, kao crta ravnih
obrva, nazirale su se oi boje nonog neba, tamne kao same
dubine sveta. Duga crna kosa iarana sedim vlasima vezana u
rep njihala se po njegovim leima, a po njemu, videlo se da je
to ovek u poodmaklim etrdesetim godinama.

Ja sam Neboja, brat iz Plamenkog manastira. Poslat
sam u ime mog bratstva kod vaeg kneza koji je traio nau
pomo.", progovori putnik, Majku nemam, nisam je nikada
video, a i ne elim, tako da je moja nekultura opravdana. Da li
biste se sada sklonili sa mog puta, ili u morati da vam
pokaem ta su nas nauili u manastiru?"

Milane, uje li ti ovo?", debeli straar se nasmei
otkrivajui pokvarene zube, Starac nam preti!"

Pusti ga Miroslave!", javi se mravi straar, Ide kod
kneza, tako da je bolje da ga ne diramo!"

Posluaj drugara Miroslave,", Nebojino lice bee
ozbiljnije nego ranije, i moda e jo imati anse da spava
sa debelim kurvama na usranom podu neke krme, gde je
svinjama kao to si ti i mesto."

Ima otar jezik Plameni.", Jarval uhvati uzde
Nebojinog konja i isue ma iz korica, Hoe da ti uinim
uslugu i odseem ga?!"

Ne diraj mi konja! Plai se veprova!", povika Neboja.

---

Jak udarac Nebojine kone i blatnjave izme razli se
po Miroslavovoj irokoj i neobrijanoj vilici. Krvi je bilo na
svim stranama. Sikljala je iz razbijenih usta i natapala blatnjavu
zemlju, pravei malo crveno jezero. Ni ne znajui ta ga je
snalo, debeli Miroslav se zatetura i onesveen pade u lokvu
sopstvene krvi. Milan vrsto stegnu balak maa koji se ubrzo
nae upret u nervoznog Neboju. Jedan otar pogled njegovih
oiju bio je dovoljan da se mravi straar povue i vrati ma u
korice.

Sta se to ovde deava, Boga mu?!", kao grom duboki
glas prekinu pometnju, a ovek krupan, debele sneno bele
brade, odeven u gospodsku odoru, stajao je na sred kapije.

Sta ovaj debeli radi u blatu?", grdosija uputi otar
pogled prestraenom Milanu, a onda isti taj pogled bee upuen
Neboji koji je i dalje utke sedeo na svom konju, A ti,
gospodine? Zato si ovde doao da pravi probleme?!"

Ja sam Neboja, poslat sam iz Plamenkog manastira
kod vaeg kneza u vezi problema koji ga mui.", stari vitez, i
dalje hladan i smiren, govorio je kao pravi diplomata, Nisam
doao da pravim probleme, ve da ih reavam. Jahao sam ceo
dan bez prestanka po blatu i kii, a umor mi savladava i um i
vid. Nisam ovde doao da se raspravljam sa utovljenim
straarem nego da pomognem knezu ovog grada, ali sve mi se
ini da u pre da odem odavde!"

Milane ta eka?!", zaurla bradati ovek, Nosi ovog
prasca odavde! A sutra ete, Gospoda mi, obojica na duplu
strau!"

Hitro kao zec, Milan sa mukom podie oamuenog
Miroslava i nestade iza kapije grada. ovek duboko udahnu, a
potom prie Neboji.

---